*Filemon i Baukida

Na brežuljku u zemlji Frigiji stoji hiljadugodišnji hrast i sasvim uz njega jedna lipa iste starosti; oboje su ograđeni niskim zidom. Na granama ta dva drveta visi poneki venac. Nedaleko odatle talasa se močvarno jezerce. Sa mesta gde je nekada bila naseljena zemlja sada uzleću još samo ptice, gnjurci i čaplje.

Jednom dođe u taj kraj otac Zevs sa svojim sinom Hermesom, koji je nosio samo zatnu palicu, ali ne i krilati šešir. Prerušeni u ljudsko obličje, oni su hteli da ispitaju gostoljubivost ljudi, i zbog toga zakucaše na hiljade vrata tražeći sklonište za jednu noć. Ali su ljudi bili samoživi i neumoljivi, pa stanovnike neba nigde nisu hteli pustiti unutra i gle, tu na kraj sela nalazila se neka kolibica, niska i mala, pokrivena slamom i trskom. U toj siromašnoj kući stanovao je jedan srećan par, čestiti Filemon i Baukida, njegova žena istih godina. Tu su oni zajedno proživeli srećnu mladost, tu su postali sedokose starine. Nisu skrivali svoju sirotinju, već su, veseli i raspoloženi, lako podnosili ubogu sudbinu. U srdačnoj ljubavi, mada bez poroda, živeli su  bezbrižno u oniskoj kućici u kojoj su stanovali usamljeni.

Kada su se oba boga visoka rasta približila tom sirotinjskom krovu i kroz onisku kapiju ušla sagnute glave, u susret im izađe čestiti  par, srdačno ih pozdravljajući. Starac namesti stolice, koje Baukida prekri grubim platnom, i zamoli goste da sednu. Bakica užurbano poče da posluje oko ognjišta, potraži žeravicu zapretenu u pepelu, stavi suvog drveta i grančica i slabačkim dahom raspiri u žeravici plamen. Zatim donese iscepana drva i stavi ih ispod kotlića koji je visio nad ognjištem. Za to vreme Filemon iz dobro zalivene baštice donese kupusa, koji je starica vredno isekla, skinu dvokrakom viljuškom sa počađale tavanice komad svinjske plećke ( dugo su je čuvali za svečanu priliku )  i odseče od nje popriličan komad, pa ga spusti u vrelu vodu. Da strancima ne bi bilo dosadno, trudili su se da ih zabave bezazlenim razgovorom. Nasuše i vode u drveno korito, da se gosti osveže pranjem nogu. Smešeći se prijateljski, bogovi prihvatiše sve što su im stari ljubazno ponudili, i dok su ugodno sedeli s nogama u vodi, domaćini im spremiše postelju za počinak. Postelja je stajala nasred sobe, jastuci su bili ispunjeni ševarom, a postelja i njene noge opleteni od trske. Ali Filemon dovuče ćilime, koji se inače iznose samo u svečanike - ah, i oni su bili oveštali, pa ipak su božanski gosti rado legli na njih, da se založe zgotovljenim jelom. Jer sada bakica, potpasana keceljom, drhtavim rukama stavi tronogi sto pred ležaj, a kako on nije hteo čvrsto da stoji, ispod kraže noge gurnu komad crepa; zatim stonu ploču istrlja nanom, pa iznese jelo.

Bilo je tu maslina, jesenjih drenjina skuvanih u gustom providnom soku, pa rotkvica, žumenica i izvrsnog sira, i jaja kuvanih u vrelom pepelu. Sve to Baukida iznese na zemljanom posuđu, između koga se šerpurio i šareni zemljani krčag i kitnjasti pehar od bukovog drveta iznutra uglađen žutim voskom. Vino koje je točio  čestiti domaćin nije bilo naročito staro, ni mnogo slatko. Ali, sada sa ognjišta počeše dolaziti topla jela, pa oni skloniše pehare da bi posle bilo mesta na stolu za slatkiše. Izneše orahe, smokve i naborane datulje, i dve korpe šljiva i mirisnih jabuka. Nisu izostali ni grozdovi sa grimizne vinove loze, a u sredini se blistalo beličasto saće. Ali najlepša poslastica obeda bila su dobra, ljubazna lica valjanih starih ljudi, sa kojih je zračila srdačnost i darežljivost.

Dok su se svi zalagali jelom i pićem, Filemon primeti da se krčag uprkos stalnom punjenju pehara nikako ne prazni i da se vino stalno opet penje do samoga vrha. Tada on sa divljenjem i strahom sazna koga je ugostio. Prestrašeno, zajedno sa svojom sedom drugaricom, ruku visoko uzdignutih, a očiju smerno oborenih, zamoli da oni milostivo prime oskudni obed i da se ne ljute na slabo gošćenje. Ah, šta još da ponude nebeskim gostima? Odista, sada im eje palo napamet: napolje u gusinjaku je jedina guska, nju će odmah prineti na žrtvu! Oboje starih požuriše napolje, ali je guska bila mnog brža od njih. Gačući i mašući krilima bežala je pred zadihanim starinama, i mamila ih čas ovamo, čas onamo. Najzad pobeže čak u kuću i šćućuri se iza gostiju, kao da besmrtnike preklinje da je zaštite. A to se i dogodi. Gosti se usprotiviše revnosti starih i s osmehom na licu rekoše: "Mi smo bogovi! Da bismo ispitivali gostoljubivost ljudi, sišli smo na zemlju. Vaši susedi bili su opaki i zbog toga ih neće mimoići kazna. A vi, ostavite ovu kuću i pođite sa nama na vrh planine, da ne biste nevini stradali zajedno sa krivcima."

Filemon i Baukida ih poslušaše. Oslanjajući se o palice, s naporom su hitali uz planinsku strminu. Još za strelomet bili su udaljeni od najvišeg vrha kad se bojažljivo obazreše i videše kako je cela ravnica pretvorena u talasasto jezero,a od svih zgrada preostala jedino još njihova kućica. Dok su se čudili i oplakivali sudbinu ostalih, gle, odjednom siromašna potleušica posta visok hram:  zlatni krov, poduprt stubovima, odbleskivao je, a mramor je pokrivao tlo. Tada se Zevs dobroćudna lica obrati uzdrhtalim starinama i reče: "Reci mi, čestiti starče, i ti, čestita čoveka dostojna suprugo, šta želite za sebe?" Filemon sa svojom ženom izmenja samo nekoliko reči, pa odgovori: "Hteli bismo da budemo vaši sveštenici! Dajte da se staramo o onom hramu. A pošto smo tako dugo živeli u slozi, o dajte da oboje umremo istog časa. Tada neću gledati grob moje drage žene, niti ću morati da je sahranim."

Želja im beše ispunjena. Oboje su čuvali hram sve dok im je život bio podaren. A kada su, oslabeli od starosti i godina, jednom zajedno stajali pred svetim stepeništem, sećajući se čudotvornog udesa, Baukida vide svog Filemona, a Filemon svoju Baukidu, kako nestaju u zelenom granju. Već su oko oba lica rasle uvis senovite krošnje. "Zbogom dragi, zbogom mila!" Tako je završio ovaj čestiti par: on se pretovorio u hrast, a ona u lipu, i čak i u smrti prisno stoje jedno pored drugoga, kao što su u životu.

*Dedal i Ikar

I Dedal iz Atine bio je potomak Erehtejev - sin Metionov, a Erehtejev praunuk. On je bio umetnički najobdareniji čovek svoga vremena, neimar, vajar i kamenorezac. U najrazličitijim krajevima sveta divili su se njegovim umetničkim delima, i o njegovim kipovima govorilo se da žive, hodaju i vide, i da ih ne treba smatrati za likove, nego za živa stvorenja. Jer dok su na kipovima ranijih majstora oči bile zatvorene, a ruke nisu bile  odvojene od tela, već su mlitavo visile, Dedal je bio prvi koji je svojim likovima dao otvorene oči, ispružene ruke i prikazao u hodu.

Ali koliko je god Dedal bio veliki umetnik, toliko je bio sujetan i surevnjiv na svoju umetnost, i ova mana navela ga je na zločin i oterala u nevolju. Dedal je imao sestrića po imenu Tala, koga je uvodio u svoju umetnost i koji je pokazivao još savršenije sposobnosti od svoga ujaka i učitelja. Još kao dečak, Tal je pronašao grnčarski zupčanik. Viličnu kost zmije, na koju je slučajno naišao, upotrebio je kao testeru i reckavim zubima presekao jednu malu dasku, a zatim je isto oruđe izradio u gvožđu, na čijoj je ivici zasekao niz zuba, i tako je postao proslavljeni pronalazač testere.

Isto tako pronašao je i strug, pošto je spojio dve gvozdene šipke, od kojih je jedna stajala mirno, dok se druga obrtala. Izmislio je i druga oruđa i to sve bez pomoći učitelja, i time stekao veliku slavu.

Dedal se počeo pribojavati da će učenikovo ime  postati mnogo slavnije od učiteljevog; zavist ga nadvlada i on podlo ubi dečaka, gurnuvši ga sa atinske tvrđave. Ali, Dedala iznenadiše baš kad ga je sahranjivao; on izjavi da zakopava ubijenu zmiju. Međutim, sud areopag optuži ga za ubistvo i nađe da je kriv. On onda umače i lutaše isprva  kao begunac po Atici, dok nije pobegao dalje, na ostrvo Krit. Tu nađe utočište kod kralja Minoja ( Minosa ), postade mu prijatelj i bi visoko cenjen kao slavan umetnik. Minoj ga izabra da za odvratno čudovište Minotaura, stvorenje koje je od glave do ramena imalo oblik bika, a inače ličilo na čoveka, sagradi stan u kome bi ta rugoba bila sasvim sklonjena ispred ljudskih očiju.

Pronalazački duh Dedalov sagradi tada Lavirint, zgradu sa puno zavojitih krivina, koje bi zbunjivale oči i noge svih onih koji bi ulazili u nju. Nebrojeni hodnici prepletali su se kao zapleteni tok vijugave frigijske reke Meandera, koja kolebljivo teče čas napred čas natrag, i često ide u susret vlastitim talasima. Kada je zgrada bila završena i Dedal je pregledao, sam neimar s teškom mukom ponovo pronađe izlaz, toliko je varljiv lavirint bio izgradio. Minotaura smestiše sasvim duboko u tom lavirintu, a hrana su mu bili sedam mladića i sedam devojaka koje je, prema staroj obavezi, Atina morala svakih devet goidna da šalje kritskom kralju.

Međutim, Dedalu je dugo izgnanstvo iz mile otadžbine postajalo sve teže, i mučila ga je misao da mora ceo život provesti u zemlji okruženoj morem, kod kralja tiranina, koji je bio nepovreljiv čak i prema svojim prijateljima. Njegov pronalazački duh smišljao je kako da se spase. Pošto je dugo razmišljao,kliknu najzad radosno: "Pronašao sam kako da se spasem; ma koliko da me je Minoj ogradio zemljom i vodom, vazduhmi ipak ostaje otvoren: ma koliko Minoj bio moćan, nad vazduhom nema nikakve vlasti. Pobeći ću vazduhom." Rečeno - učinjeno. Dedal je pobedio prirodu svojim pronalazačkim duhom. Počeo je da ređa ptičje perje različite veličine, počevši od najmanjeg, i uz kraće pero stavljao je duše, te je izgledalo kao da su u takvom srazmeru izrasla sama iz sebe. Ovo perje spojio je u sredini platnenim koncem, a na donjem kraju voskom. Tako spojeno savio ga je , jedva primetno, tako da je dobilo potpuno izgled krila.

Dedal je imao sina po imenu Ikara. Ovaj je stajao pored oca i radoznalo detinjim rukama baratao po umetničkom radu očevom: čas je dirao perje, čije je paperje pomerala promaja, čas je opet palcem i kažiprstom gnječio žuti vosak kojim se umetnik služio. Otac ga je pustio da se bezbrižno igra i smeškao se neveštom baratanju svoga deteta. Pošto je dovršio svoj rad, Dedal krila namesti sebi na telo, uhvati ravnotežu i vinu se na njima, lebdeći u vazduhu kao ptica. Zatim kada se ponovo spustio na zemlju, pouči i svog sina, Ikara, za koga je načinio i pripremio manji par krila. "Leti, dragi sine", reče mu on, "uvek srednjim putem, da ti krila, ako letiš suviše nisko, ne otežaju od vlage i ne odvuku te u talase, ili da se ne zapale  iznenada ako se suviše visoko vineš u vazdušne regione, pa ti ona dospeju suviše blizu sunčevim zracima,. Leti vazduhom između sunca i vode, sledeći stalno moj trag." Sa tim opomenama Dedal prčvrsti par krila na leđa sinu; ali starcu, dok je to činio, ruka ipak zadrhta i suza puna strepnje kanu mu na ruku, Zatim zagrli dečaka i poljubi ga, poslednji put.

Tada se obojica podigoše na krilima. Otac je leteo napred, brižan kao ptica koja svoj nežni porod prvi put izvodi iz gnezda. Ipak je mahao krilima smišljeno i vešto da bi i sin to naučio, a s vremena na vreme osvrtao se da vidi kako sin leti.

U početku je išlo sasvim dobro. Ubrzo im se ostvo Sam ukaza s leve strane, a zatim preleteše ostrva Del i Par. Videše kako iščezavaju još mnoge obale, a tada dečak Ikar, stekavši pouzdanje srećnim letenjem, napusti svoga oca i vođu i u smeloj razdraganosti uputi se na krilima ka višoj oblasti. Ali, užasna kazna nije izostala. Blisko sunce svojim suviše snažnim zracima razmekša vosak koji je spajao krila, i pre nego što je Ikar primetio, krila se razvezaše i smakoše sa oba ramena. Nesrećni mladić još je mlatarao golim rukama, ali više nije mogao da zahvata vazduh, i odjednom se sruši u dubinu. Na usnama mu je bilo ime očevo, koga je dozivao upomoć, ali pre nego što ga je mogao i izgovoriti, progutali su ga plavi morski talasi. Sve se to dogodilo tako brzo da Dedal, osvrnuvši se ponovo za sinom, kao što je to radio s vremena na vreme, ništa nije ni opazio. "Ikare, Ikare!" - dozivao je on neutešno kroz prazan vazdušni prostor, "gde da te tražim?" Najzad prestrašen ispitivački pogled uperi naniže i primeti kao na vodi plovi perje. Slete tada i, skinuvši krila, pođe neutešan tamo-amo obalom, na koju su uskoro morski talasi izbacili leš njegovog nesrećnog sina. Ubijeni Tal bio je sada osvećen. Unesrećeni otac postara se za pogreb sinu. Tlo na koje se on spustio i gde je leš njegovog sina izbačen na obalu bilo je ostvor. Za večni spomen na taj žalosni događaj ostrvo je dobilo ime Ikarija.

Kada je Dedal sahranio sina, pošao je sa toga ostva na veliko ostrvo Siciliju. Tu je vladao kralj Kokal. Kao nekada na Kritu kod kralja Minoja, tako je i ovde sada naišao na gostoljubiv prijem, a njegova umetnost zadivljavala je stanovnike ostrva. Još dugo posle njega  pokazivali su tu jedno veštačko jezero koje je on iskopao i iz koga se u obližnje more ulivala široka reka. Na najstrmenitijoj steni, koja se nije mogla osvojiti, i gde je izgledalo da jedva ima mesta za nekoliko drveta, podigao je utvrđenje i do njega sproveo tako uzan i zavojit put da je za odbranu utvrđenja bilo dovoljno tri do četiri čoveka. Ovu neosvojivu tvrđavu izabrao je kralj Kokal za rinicu svoga blaga. Treće delo Dedalovo na Siciliji bilo je uređenje jedne duboke špilje. Tu je sa toliko veštine hvatao paru  podzemne vatre da je čoveku boravak u pećini koja je inače bila vlažna, bio ugodan kao u kakvoj smlačenoj sobi, a telo mu se oblivalo lekovitim znojem, pri čemu toplota nije bila preterana. Dedal je proširio i Afroditin hram na predgorju Eriksa iposvetio boginji zlatno saće, koje je bilo izrađeno veoma vešto i neverovatno ličilo na pravo pčelinje saće. 

Ali, kralj Minoj, čije je ostvro neimar nekada krišom napustio, sazna da je Dedal pobegao na Siciliju, i odluči da pođe u poteru za njim sa velikom vojskom. On opremi veliku flotu i pođe sa Krita u Agritent. Tu iskrca svoje ratnike i posla izaslanike kralju Kokalu tražeći da mu preda begunca. Kokal se razljuti na stranog tiranina zbog ove najezde, pa potraži puta i načina da ga uništi. Pretvaraše se kao da je potpuno pristao na zahteve Krićanina, obećavši da će mu u  svemu izići u susret, i u tu svrhu pozva ga na sastanak. Minoj dođe, i Kokal ga došeka vrlo gostoljubivo. Toplo kupatilo trebalo je da ga okrepi od teškoga puta. Ali, dok je Minoj sedeo u kadi, Kokal naredi da se ona zagreva sve dok se Minoj ne udavi u ključaloj vodi. Onda sicilijanski kralj preda Krićanima koji su došli sa Minojem njegov leš, tvrdeći da se kralj prilikom kupanja okliznuo i pao u vrelu vodu. Minoja njegovi ratnici sahraniše kod Agrigenta uz velike počasti i nad njegovim grobom sagradiše otvoren hram posvećen Afroditi. Dedal je kod kralja Kokala ostao u neprekinoj milosti, vaspitao mnoge slavne umetnike, i postao osnivač umetnosti na Siciliji. Ali, otkako mu se sin Ikar srupio, nikada više nije bio srećan; i dok je zemlji koja mu je pružila utočište delima stvorenim svojom rukom davao veseo i nasmejan izgled, sam je preživljavao brižnu i tužnu starost. Umro je na ostvu Siciliji, i onde je i sahranjen.

*Razdoblja ljudskog roda

Prvi ljudi koje su bogovi stvorili bili su od zlata. Sve dok je Hron ( Saturn ) upravljao nebom, živeli su oni bezbrižno i slični bogovima, bez rada i briga. Pa i tegobe starosti bile su im nepoznate. Zdrava tela i oslobođeni svih tegoba, razonodiše se na veselim gozbama. 

Blaženi bogovi su ih voleli i na bogatim poljima darovali im mnogobrojna stada. Kada je trebalo da umru, samo bi utonuli u miran san. Ali, dok su živeli, imali su sva moguća blaga. Zemlja im je sama od sebe pružala sve moguće plodove u izobilju, i oni su obavljali svoj dnevni posao mirno, obdareni svim dobrima. Kada sudbina odluči da taj rod nestane sa zemlje, oni postadoše dobri bogovi zaštitnici, koji su obavijeni gustom maglom, krstarili zemljom, kao dobročinitelji, zaštitnici pravde i sudije za sve prestupe.

Zatim besmrtnici stvoriše drugi ljudski rod, od srebra. Ovaj se u mnogome razlikovaše od prvoga i po telesnom sastavu i po duhu. Raznežen dečak, još nezrela duha, rastao bi čitavih stotinu godina pod materinskom negom u roditeljskoj kući, i kada bi najzad sazreo do mladićkog doba, za dalji život preostajalo mu je još kratko vreme. Nerazmišljeni postupci gonili su ove nove ljude, u bedu, jer oni nisu umeli da umire svoje strasti i u razuzdanosti su se zamerali jedno drugome. Oltarima bogova ne htedoše više da ukazuju poštovanje prinošenjem dostojnih žrtava. Zbog toga Zevs ukloni ovaj ljudski rod sa zemlje, jer mu se nije svidelo što ne poštuju besmrtnike. Ali ni ovi ljudi ne behu baš toliko bez zasluga da im ne pripadnu bar izvesne počasti posle njihova odlaska iz života, te su još mogli lutati po zemlji kao smrtni demoni.

Posle toga Zevs stvori treći ljudski rod, ali samo od bronze. Ovi ljudi se potpuno razlikovahu od srebrnih: svirepi, nasilni, stalno odani jedino ratovanju, neprestano kivni jedni na druge. S prezirom su odbijali da jedu poljske plodove i hranili su se životinjskim mesom. Tvrdoglavost im je bila čvrsta kao dijamant, a telo sa ogromnim udovima. Iz ramena  su im rasle ruke kojima niko nije smeo da se približi. Branili su se bronzom, stan im je bio takođe od bronze, bronzom su i zemlju obrađivali, jer gvožđa tada još nije bilo. Dizali su ruku jedni na druge, ali ma koliko da su bili ogromni i užasni, ništa nisu mogli protivu crne smrti; opraštajući se od svetloga sunca, silazili su u jezovitu noć podzemnog sveta.

Kad je zemlja pokrila i taj ljudski ro, Zevs, sin Hronov, stvori četvrti ljudski rod, odredivši mu da živi na zemlji hraniteljki. Ovaj rod je bio plemenitiji i pravičniji od prethodnog. Beše to rod božanskih heroja, koje su u prošlim vremenima nazivali i polubogovima. Najzad je i njih iskorenio razdor i rat, jedne pred sedam kapija Tebe, gde su se borili za državu kralja Edipa, druge na poljima Troje, kuda mnoštvo njih ode zbog lepe Helene. Kada su i oni završili svoj zemaljski život u borbi i nevolji, otac Zevs im odredi prebivalište na kraju sveta, usred okeana, na ostvu blaženih. Tamo, posle smrti, provode oni srećan i bezbrižan život, pošto im plodna zemlja pruža triput godišnje voće slatko kao med.

"Ah", tako uzdiše pesnik Hesiod, koji priča ovu bajku o razdobljima ljudskog roda, "da bar ne pripadam ovom petom ljudskom rodu, koji sada postoji. Da sam ranije umro, ili se kasnije rodio. Jer ovo je gvozdeni ljudski rod. Skroz pokvareni, ovi ljudi ne miruju ni danju ni noću od muka i teskoba: bogovi im stalno šalju nove brige koje ih razdiru. Ali, najveća nevolja su oni sami sebi. Nije blagonaklon ni otac sinu ni sin ocu; gost mrzi prijatelja koji ga ugošćuje, a drug druga; ni među braćom ne vlada više srdačna ljubav, kao u ranija vremena. Otkazuju poštovanje i sedim vlasima svojih roditelja, protivu njih govore pogrdne reči i zlostavljaju ih. O, nemilosrdni ljudi, zar ne pomišljate na sud bogova kad svojim ostarelim roditeljima nećete da izrazite zahvalnost za njihovu negu? Svuda se ceni samo nasilje; stalno smeraju da jedni drugima unište gradove. Ne potpomažu onoga koji se zaklinje na isitnu, koji je pravičan i dobar; ne, nego poštuju samo zločinca, nedostojnost prestupnika; ne cene se više pravo i umerenost; ko je zao sme da uvredi boljega, da izgovara lažljive, nepoštene reči, da se krivo zaklinje. Zbog toga i jesu ti ljudi tako nesrećni. Proganja iz zlurada i razdorna zavidljivost i zlobna lica sikće na njih. Boginje stidljivosti i bogobojažljivosti, koje se još viđaju na zemlji, žalosno obavijaju svoja lepa tela belom odećom i napuštaju ljude da bi ponovo našle utočišta u skupu bogova. Među smrtnim ljudima nije ostalo ništa drugo sem žalosne bede, a od ove nedaće ne može se očekivati nikakav spas."

*Prometej

Nebo i zemlja su već bili stvoreni; more se talasalo i u njemu su se praćakale ribe; u vazduhu, u letu pevale su ptice; zemljom su vrvele životinje. Ali još je nedostajalo ono stvorenje čije bi telo bilo tako sazdano da se u njemu duh može nastaniti i iz njega upravljati zemaljskim svetom.Tada na zemlju stupi pronicljivi Prometej, potomak starog božanskog roda, koji je Zevs lišio prestola, sin Japeta, Uranovog sina rođenog na zemlji. On je dobro znao da u zemlji spava nebesko seme, pa zbog toga uze ilovaču, okvasi je rečnom vodom, zamesi, i od nje uobliči tvorevinu sličnu bogovima, gospodarima sveta. Da bi oživeo tu grudu zemlje, izdvoji iz raunih životinjskih duša dobre i rđave osobine i stavi ih čoveku u grudi. Među stanovnicima neba imao je prijateljicu, boginju mudrosti, Atinu. Ona se divila delu Titanovog sina, i napola oduhovljenom stvoru udahula je duh - božanski dah.

Tako su postali prvi ljudi i množivši se, napunili su zemlju. Ali dugo nisu znali kako da se služe svojim plemenitim udovima i božanskom iskrom koja se začela u njima. Gledali su - ali nisu videli, slušali su - ali nisu čuli i nisu znali da se služe time što je stvoreno. Nisu znali kako da kopaju kamen i da ga klešu, da od blata peku cigle, da od obaljenog drveta po šumi tešu balvane i od svega toga grade sebi kuće. Kao žustri mravi gmizali su pod zemljom u mračnim pećinama. Nisu po sigurnim znaicma poznavali ni zimu ni cvetno proleće, ni plodorodno leto, bez ikakvog plana bilo je sve što su činili.

Tada Prometej poče da se stara o svojim stvorenjima: nauči ih da posmatraju kretanje zvezda, izmisli za njih veštinu brojanja, azbuku, nauči ih da prežu životinje u jaram i da ih upotrebljavaju kao pomagače pri radu, da priviknu konje na uzdu i kola; pronađe za plovidbu čun i jedra. Brinuo se i za ostalo u životu ljudi. Ranije, kad bi se neko razboleo, nije znao za lek, niti šta sme jesti i piti, kao ni za melem koji bi mu ublažio boljku; kaza ljudim sredstva koja ublažuju razne bolesti i pomoću kojih se ove uklanjaju. Zatim ih nauči da vračaju, objasni im značaj znamenja i snova, leta ptica i gatanja iz utrobe životinje prinesene na žrtvu. Pored toga skrenu im pogled pod zemlju i omogući da otkriju rude: gvožđe, srebro i zlato. Ukratko, uvede ih u sve veštine i pokaza im sve udobnosti života.

Na nebu je odskora sa svojom decom vladao Zevs, koji je svrgnuo sa prestola svoga oca Krona, i zbacio staru lozu bogova od koje je vodio poreklo i Prometej.

Sada novi bogovi obratiše pažnju na ljudski rod, koji je postao tek nedavno. Behu voljni da zaštite ljude, ali za to od njih zahtevahu poštovanje. U Mekoni u Grčkoj  bi održan skup besmrtnih i smrtnih, i tu behu ustanovljena prava i dužnosti ljudi. Na tom skupu pojavi se Prometej kao branilac ljudi, starajući se da ogovi, za zaštitu koju preuzimaju nad smrtnima, ovima ne nametnu suviše teške obaveze. Tu mudrost navede Titanovog sina da prevari bogove. U ime ljudi zakla on velikog bika, od koga će bogovi izabrati šta im se dopadne., Ali, posle čerečenja žrtvovane životinje načini on dve gomile: na jednu stranu stavi meso i utrobu sa mnogo sala, uvijene u bikovu kožu, i sve to prekri buragom, na drugu ogoljene kosti, vešto uvijene u loj žrtvovane životinje. A ova gomila beše veća. Otac bogova, sveznajući Zevs, prozre prevaru i reče: "Sine Japetov, svetli kralju i dragi prijatelju, kako si nejednako podelio delove." Prometej baš tada poverova da ga je prevario, nasmeši se neprimetno i reče: "Presvetli Zevse, najjveći među večnim bogovima, izaberi deo za koji ti to srce u grudima savetuje." Zevs se u duši razjari, ali se hotimično obema rukama maši za beli loj. Kad ga, pak, razvi i opazi ogoljene kosti, napravi se kao da je tek tada otkrio prevaru i ljutito reče: "Vidim sada, dragi moj Japetionide, da još nisi zaboravio umetnost varanja."

Zevs odluči da se osveti Prometeju zbog njegove prevare, pa smrtnima uskrati poslednji dar - vatru, koja im beše toliko potrebna. Ali i u tome lukavi sin Japetov umede da doskoči.  Uze dugu stabljiku ogromne mirođije sa puno srži i približi se sa njom sunčanim kolima, dok su se vozila nebom, i stavi stabljiku u raspaljeni žar. S tim raspaljenim trudom siđe na zemlju, i ubro prema nebu zaplamte prva lomača.

Kad gromovnik vide kako se u vis penje svetlucanje udaljene vatre među ljudima, zabole ga do dna duše. U zamenu za upotrebu vatre, koju smrtnicima ne mogaše više oduzeti, stvori on novo zlo. Bog vatre , Hefest, čuven po svojoj umetnosti, morade mu načiniti varljivi lik lepe devojke; sama Atena, survnjiva na Prometeja, prebaci preko toga lika belu bleštavu haljinu, spusti joj preko lica veo, koji devojka rukama razdvoji, kosu joj ukrasi svežim cvećem i poveza je zlatnom trakom, koju je Hefest, ocu za ljubav, veoma umetnički izradio ukrasivši je šarolikim životinjama.  Hermes, glasnik bogova, morade ljupkom liku da da dar govora, a Afrodita - sve draži.  I tako, Zevs, pod vidom dobrote, stvori opsenarsko zlo i nazva ga Pandora, što znači "svačim obdarena", jer je svaki od besmrtnika dao devojci po neki poklon zlokoban po ljude.

Posle toga odvede devojku na zemlju, gde su smrtnici šetali zajedno sa bogovima. I jedni i drugi divljahu se ovoj neuporedivoj lepoti. Ali, Pandora se uputi Epimenteju, prostodušnom bratu Prometejevom, da mu preda Zevsov dar. Uzalud ga je brat opominjao da nikada ne prima nikakav poklon od Zevsa Olimpinjanina, kako se ljudima ne bi dogodilo neko zlo, nego da ga odmah vrati. Epimentej, ne sećajući se tih reči, sa radošću dočeka lepu devojku, a nesreću oseti tek kada se dogodila. Jer ljudski rod, kojem je njegov brat davao savete, življaše dotle bez ikakvih nedaća, bez tegobnog rada, bez mučnih oboljenja. U rukama je ta žena držala svoj poklon, veliki zaklopljeni sud. Čim je došla do Epimenteja, skide poklopac, a iz suda odmah polete čitav roj nedaća i munjevitom brzinom raširi se po celoj zemlji. Jedino dobro, nada, beše skriveno na dnu suda; ali, po savetu oca  bogova, Pandora ponovo stavi poklopac, pre nego što je nada mogla da izleti, i zatvori je zauvek u sudu. Beda, međutim, u svim oblicima ispuni zemlju, vazduh i more.  Boleštine danonoćno lutahu među ljudima, potajno i ćutke, jer im Zevs nije podario glas; roj raznih groznica opsede zemlju, a smrt, koja se ranije samo olako uvlačila u smrtne, neverovatno ubrza korake.

Zatim Zevs ustremi svoju osvetu na Prometeja. Krivca preda Hefestu i njegovim slugama Kratosu i Bii ( nasilju i silovitosti ). Oni su morali da ga odvuku u skitsku pustinju i tu, nad jezivom provalijom prikuju neraskidivim lancima za jednu stenu planine Kavkaza.  Hefest  nerado izvrši naređenje očevo. On je u Titanovom sinu voleo rođaka, potomka svog pradede Urana. Sa puno saučešća i uz prekore surovih slugu naredi da se izvrši to svirepo delo.

Tako Prometej morade da visi na turobnoj steni uspravno, bez sna, ne mogavši nikada da savije umorna kolena. "Uputićeš mnoge uzaludne jadikovke i uzdahe", reče mu Hefest, "jer je Zevs neumoljiv i tvrda srca, kao svi koji su tek skoro prigrabili vlast." I zaista, mučenje zarobljenikovo trebalo je da traje večno ili barem trideset hiljada godina. Mada je glasno uzdisao i za svedoke svojih muka prizivao vetrove, potoke, izvore i morske talase, sveopštu majku zemlju, i svevideće sunce. On ipak ostade nepokolebljiva duha. "Što je sudbina rešila"-reče, "mora da snosi onaj koji zna da ceni nesavladljivu moć neizbežnosti". Nije dozvolio da ga pokoleba nikakva Zevsova pretnja, niti je podrobnije hteo da protumači tamno predskazanje: da vladaru bogova predstoji pad i propast zbog novog braka.

Zevs održa reč - okovanome Prometeju uputu orla da svakodnevno kljuje njegovu jetru, koja je stalno narastala. To mučenje nije trebalo da prestane sve dok se ne pojavi neko ko bi dobrovoljno izabrao smrt. 

Ali, nesrećniku najzad svanu dan oslobođenja. Pošto je tako , stotinama vekova viseći na steni, podnosio užasne bolove, naiđe Herakle, putujući ka Hesperidama, radi zlatnih jabuka. Kada ugleda božanskog unuka kako visi na Kavkazu, nadajući se da će ga ovaj  dobro posavetovati, smilova se na njegovu sudbinu, jer vide kako orao sedi Prometeju na kolenima i kljuje nesrećniku jetru. Spusti batinu i lavlju kožu, zape lkuk, odape strelu i pogodi svirepu pticu na jetri mučenika. Zatim mu raskide okove i oslobođenog prometeja povede odatle. Ali , da bi se ispunio uslov kralja pogova, postavi mu za zamenu kentaura Hirona, koji je ranije bio besmrtan i koji pristade da umre umesto Prometeja. Da Zevsova presuda, prema kojoj je Prometej bio osuđen da duže ostane na steni ipak ne ostane neizvršena, morao je Prometej da nosi gvozdeni prsten u kme se nalazi kamičak za kavkaske stene. Tako se Zevs mogao pohvaliti da njegov protivnik živi još uvek prikovan za Kavkaz.