*Prometej

Nebo i zemlja su već bili stvoreni; more se talasalo i u njemu su se praćakale ribe; u vazduhu, u letu pevale su ptice; zemljom su vrvele životinje. Ali još je nedostajalo ono stvorenje čije bi telo bilo tako sazdano da se u njemu duh može nastaniti i iz njega upravljati zemaljskim svetom.Tada na zemlju stupi pronicljivi Prometej, potomak starog božanskog roda, koji je Zevs lišio prestola, sin Japeta, Uranovog sina rođenog na zemlji. On je dobro znao da u zemlji spava nebesko seme, pa zbog toga uze ilovaču, okvasi je rečnom vodom, zamesi, i od nje uobliči tvorevinu sličnu bogovima, gospodarima sveta. Da bi oživeo tu grudu zemlje, izdvoji iz raunih životinjskih duša dobre i rđave osobine i stavi ih čoveku u grudi. Među stanovnicima neba imao je prijateljicu, boginju mudrosti, Atinu. Ona se divila delu Titanovog sina, i napola oduhovljenom stvoru udahula je duh - božanski dah.

Tako su postali prvi ljudi i množivši se, napunili su zemlju. Ali dugo nisu znali kako da se služe svojim plemenitim udovima i božanskom iskrom koja se začela u njima. Gledali su - ali nisu videli, slušali su - ali nisu čuli i nisu znali da se služe time što je stvoreno. Nisu znali kako da kopaju kamen i da ga klešu, da od blata peku cigle, da od obaljenog drveta po šumi tešu balvane i od svega toga grade sebi kuće. Kao žustri mravi gmizali su pod zemljom u mračnim pećinama. Nisu po sigurnim znaicma poznavali ni zimu ni cvetno proleće, ni plodorodno leto, bez ikakvog plana bilo je sve što su činili.

Tada Prometej poče da se stara o svojim stvorenjima: nauči ih da posmatraju kretanje zvezda, izmisli za njih veštinu brojanja, azbuku, nauči ih da prežu životinje u jaram i da ih upotrebljavaju kao pomagače pri radu, da priviknu konje na uzdu i kola; pronađe za plovidbu čun i jedra. Brinuo se i za ostalo u životu ljudi. Ranije, kad bi se neko razboleo, nije znao za lek, niti šta sme jesti i piti, kao ni za melem koji bi mu ublažio boljku; kaza ljudim sredstva koja ublažuju razne bolesti i pomoću kojih se ove uklanjaju. Zatim ih nauči da vračaju, objasni im značaj znamenja i snova, leta ptica i gatanja iz utrobe životinje prinesene na žrtvu. Pored toga skrenu im pogled pod zemlju i omogući da otkriju rude: gvožđe, srebro i zlato. Ukratko, uvede ih u sve veštine i pokaza im sve udobnosti života.

Na nebu je odskora sa svojom decom vladao Zevs, koji je svrgnuo sa prestola svoga oca Krona, i zbacio staru lozu bogova od koje je vodio poreklo i Prometej.

Sada novi bogovi obratiše pažnju na ljudski rod, koji je postao tek nedavno. Behu voljni da zaštite ljude, ali za to od njih zahtevahu poštovanje. U Mekoni u Grčkoj  bi održan skup besmrtnih i smrtnih, i tu behu ustanovljena prava i dužnosti ljudi. Na tom skupu pojavi se Prometej kao branilac ljudi, starajući se da ogovi, za zaštitu koju preuzimaju nad smrtnima, ovima ne nametnu suviše teške obaveze. Tu mudrost navede Titanovog sina da prevari bogove. U ime ljudi zakla on velikog bika, od koga će bogovi izabrati šta im se dopadne., Ali, posle čerečenja žrtvovane životinje načini on dve gomile: na jednu stranu stavi meso i utrobu sa mnogo sala, uvijene u bikovu kožu, i sve to prekri buragom, na drugu ogoljene kosti, vešto uvijene u loj žrtvovane životinje. A ova gomila beše veća. Otac bogova, sveznajući Zevs, prozre prevaru i reče: "Sine Japetov, svetli kralju i dragi prijatelju, kako si nejednako podelio delove." Prometej baš tada poverova da ga je prevario, nasmeši se neprimetno i reče: "Presvetli Zevse, najjveći među večnim bogovima, izaberi deo za koji ti to srce u grudima savetuje." Zevs se u duši razjari, ali se hotimično obema rukama maši za beli loj. Kad ga, pak, razvi i opazi ogoljene kosti, napravi se kao da je tek tada otkrio prevaru i ljutito reče: "Vidim sada, dragi moj Japetionide, da još nisi zaboravio umetnost varanja."

Zevs odluči da se osveti Prometeju zbog njegove prevare, pa smrtnima uskrati poslednji dar - vatru, koja im beše toliko potrebna. Ali i u tome lukavi sin Japetov umede da doskoči.  Uze dugu stabljiku ogromne mirođije sa puno srži i približi se sa njom sunčanim kolima, dok su se vozila nebom, i stavi stabljiku u raspaljeni žar. S tim raspaljenim trudom siđe na zemlju, i ubro prema nebu zaplamte prva lomača.

Kad gromovnik vide kako se u vis penje svetlucanje udaljene vatre među ljudima, zabole ga do dna duše. U zamenu za upotrebu vatre, koju smrtnicima ne mogaše više oduzeti, stvori on novo zlo. Bog vatre , Hefest, čuven po svojoj umetnosti, morade mu načiniti varljivi lik lepe devojke; sama Atena, survnjiva na Prometeja, prebaci preko toga lika belu bleštavu haljinu, spusti joj preko lica veo, koji devojka rukama razdvoji, kosu joj ukrasi svežim cvećem i poveza je zlatnom trakom, koju je Hefest, ocu za ljubav, veoma umetnički izradio ukrasivši je šarolikim životinjama.  Hermes, glasnik bogova, morade ljupkom liku da da dar govora, a Afrodita - sve draži.  I tako, Zevs, pod vidom dobrote, stvori opsenarsko zlo i nazva ga Pandora, što znači "svačim obdarena", jer je svaki od besmrtnika dao devojci po neki poklon zlokoban po ljude.

Posle toga odvede devojku na zemlju, gde su smrtnici šetali zajedno sa bogovima. I jedni i drugi divljahu se ovoj neuporedivoj lepoti. Ali, Pandora se uputi Epimenteju, prostodušnom bratu Prometejevom, da mu preda Zevsov dar. Uzalud ga je brat opominjao da nikada ne prima nikakav poklon od Zevsa Olimpinjanina, kako se ljudima ne bi dogodilo neko zlo, nego da ga odmah vrati. Epimentej, ne sećajući se tih reči, sa radošću dočeka lepu devojku, a nesreću oseti tek kada se dogodila. Jer ljudski rod, kojem je njegov brat davao savete, življaše dotle bez ikakvih nedaća, bez tegobnog rada, bez mučnih oboljenja. U rukama je ta žena držala svoj poklon, veliki zaklopljeni sud. Čim je došla do Epimenteja, skide poklopac, a iz suda odmah polete čitav roj nedaća i munjevitom brzinom raširi se po celoj zemlji. Jedino dobro, nada, beše skriveno na dnu suda; ali, po savetu oca  bogova, Pandora ponovo stavi poklopac, pre nego što je nada mogla da izleti, i zatvori je zauvek u sudu. Beda, međutim, u svim oblicima ispuni zemlju, vazduh i more.  Boleštine danonoćno lutahu među ljudima, potajno i ćutke, jer im Zevs nije podario glas; roj raznih groznica opsede zemlju, a smrt, koja se ranije samo olako uvlačila u smrtne, neverovatno ubrza korake.

Zatim Zevs ustremi svoju osvetu na Prometeja. Krivca preda Hefestu i njegovim slugama Kratosu i Bii ( nasilju i silovitosti ). Oni su morali da ga odvuku u skitsku pustinju i tu, nad jezivom provalijom prikuju neraskidivim lancima za jednu stenu planine Kavkaza.  Hefest  nerado izvrši naređenje očevo. On je u Titanovom sinu voleo rođaka, potomka svog pradede Urana. Sa puno saučešća i uz prekore surovih slugu naredi da se izvrši to svirepo delo.

Tako Prometej morade da visi na turobnoj steni uspravno, bez sna, ne mogavši nikada da savije umorna kolena. "Uputićeš mnoge uzaludne jadikovke i uzdahe", reče mu Hefest, "jer je Zevs neumoljiv i tvrda srca, kao svi koji su tek skoro prigrabili vlast." I zaista, mučenje zarobljenikovo trebalo je da traje večno ili barem trideset hiljada godina. Mada je glasno uzdisao i za svedoke svojih muka prizivao vetrove, potoke, izvore i morske talase, sveopštu majku zemlju, i svevideće sunce. On ipak ostade nepokolebljiva duha. "Što je sudbina rešila"-reče, "mora da snosi onaj koji zna da ceni nesavladljivu moć neizbežnosti". Nije dozvolio da ga pokoleba nikakva Zevsova pretnja, niti je podrobnije hteo da protumači tamno predskazanje: da vladaru bogova predstoji pad i propast zbog novog braka.

Zevs održa reč - okovanome Prometeju uputu orla da svakodnevno kljuje njegovu jetru, koja je stalno narastala. To mučenje nije trebalo da prestane sve dok se ne pojavi neko ko bi dobrovoljno izabrao smrt. 

Ali, nesrećniku najzad svanu dan oslobođenja. Pošto je tako , stotinama vekova viseći na steni, podnosio užasne bolove, naiđe Herakle, putujući ka Hesperidama, radi zlatnih jabuka. Kada ugleda božanskog unuka kako visi na Kavkazu, nadajući se da će ga ovaj  dobro posavetovati, smilova se na njegovu sudbinu, jer vide kako orao sedi Prometeju na kolenima i kljuje nesrećniku jetru. Spusti batinu i lavlju kožu, zape lkuk, odape strelu i pogodi svirepu pticu na jetri mučenika. Zatim mu raskide okove i oslobođenog prometeja povede odatle. Ali , da bi se ispunio uslov kralja pogova, postavi mu za zamenu kentaura Hirona, koji je ranije bio besmrtan i koji pristade da umre umesto Prometeja. Da Zevsova presuda, prema kojoj je Prometej bio osuđen da duže ostane na steni ipak ne ostane neizvršena, morao je Prometej da nosi gvozdeni prsten u kme se nalazi kamičak za kavkaske stene. Tako se Zevs mogao pohvaliti da njegov protivnik živi još uvek prikovan za Kavkaz.