*Dedal i Ikar

I Dedal iz Atine bio je potomak Erehtejev - sin Metionov, a Erehtejev praunuk. On je bio umetnički najobdareniji čovek svoga vremena, neimar, vajar i kamenorezac. U najrazličitijim krajevima sveta divili su se njegovim umetničkim delima, i o njegovim kipovima govorilo se da žive, hodaju i vide, i da ih ne treba smatrati za likove, nego za živa stvorenja. Jer dok su na kipovima ranijih majstora oči bile zatvorene, a ruke nisu bile  odvojene od tela, već su mlitavo visile, Dedal je bio prvi koji je svojim likovima dao otvorene oči, ispružene ruke i prikazao u hodu.

Ali koliko je god Dedal bio veliki umetnik, toliko je bio sujetan i surevnjiv na svoju umetnost, i ova mana navela ga je na zločin i oterala u nevolju. Dedal je imao sestrića po imenu Tala, koga je uvodio u svoju umetnost i koji je pokazivao još savršenije sposobnosti od svoga ujaka i učitelja. Još kao dečak, Tal je pronašao grnčarski zupčanik. Viličnu kost zmije, na koju je slučajno naišao, upotrebio je kao testeru i reckavim zubima presekao jednu malu dasku, a zatim je isto oruđe izradio u gvožđu, na čijoj je ivici zasekao niz zuba, i tako je postao proslavljeni pronalazač testere.

Isto tako pronašao je i strug, pošto je spojio dve gvozdene šipke, od kojih je jedna stajala mirno, dok se druga obrtala. Izmislio je i druga oruđa i to sve bez pomoći učitelja, i time stekao veliku slavu.

Dedal se počeo pribojavati da će učenikovo ime  postati mnogo slavnije od učiteljevog; zavist ga nadvlada i on podlo ubi dečaka, gurnuvši ga sa atinske tvrđave. Ali, Dedala iznenadiše baš kad ga je sahranjivao; on izjavi da zakopava ubijenu zmiju. Međutim, sud areopag optuži ga za ubistvo i nađe da je kriv. On onda umače i lutaše isprva  kao begunac po Atici, dok nije pobegao dalje, na ostrvo Krit. Tu nađe utočište kod kralja Minoja ( Minosa ), postade mu prijatelj i bi visoko cenjen kao slavan umetnik. Minoj ga izabra da za odvratno čudovište Minotaura, stvorenje koje je od glave do ramena imalo oblik bika, a inače ličilo na čoveka, sagradi stan u kome bi ta rugoba bila sasvim sklonjena ispred ljudskih očiju.

Pronalazački duh Dedalov sagradi tada Lavirint, zgradu sa puno zavojitih krivina, koje bi zbunjivale oči i noge svih onih koji bi ulazili u nju. Nebrojeni hodnici prepletali su se kao zapleteni tok vijugave frigijske reke Meandera, koja kolebljivo teče čas napred čas natrag, i često ide u susret vlastitim talasima. Kada je zgrada bila završena i Dedal je pregledao, sam neimar s teškom mukom ponovo pronađe izlaz, toliko je varljiv lavirint bio izgradio. Minotaura smestiše sasvim duboko u tom lavirintu, a hrana su mu bili sedam mladića i sedam devojaka koje je, prema staroj obavezi, Atina morala svakih devet goidna da šalje kritskom kralju.

Međutim, Dedalu je dugo izgnanstvo iz mile otadžbine postajalo sve teže, i mučila ga je misao da mora ceo život provesti u zemlji okruženoj morem, kod kralja tiranina, koji je bio nepovreljiv čak i prema svojim prijateljima. Njegov pronalazački duh smišljao je kako da se spase. Pošto je dugo razmišljao,kliknu najzad radosno: "Pronašao sam kako da se spasem; ma koliko da me je Minoj ogradio zemljom i vodom, vazduhmi ipak ostaje otvoren: ma koliko Minoj bio moćan, nad vazduhom nema nikakve vlasti. Pobeći ću vazduhom." Rečeno - učinjeno. Dedal je pobedio prirodu svojim pronalazačkim duhom. Počeo je da ređa ptičje perje različite veličine, počevši od najmanjeg, i uz kraće pero stavljao je duše, te je izgledalo kao da su u takvom srazmeru izrasla sama iz sebe. Ovo perje spojio je u sredini platnenim koncem, a na donjem kraju voskom. Tako spojeno savio ga je , jedva primetno, tako da je dobilo potpuno izgled krila.

Dedal je imao sina po imenu Ikara. Ovaj je stajao pored oca i radoznalo detinjim rukama baratao po umetničkom radu očevom: čas je dirao perje, čije je paperje pomerala promaja, čas je opet palcem i kažiprstom gnječio žuti vosak kojim se umetnik služio. Otac ga je pustio da se bezbrižno igra i smeškao se neveštom baratanju svoga deteta. Pošto je dovršio svoj rad, Dedal krila namesti sebi na telo, uhvati ravnotežu i vinu se na njima, lebdeći u vazduhu kao ptica. Zatim kada se ponovo spustio na zemlju, pouči i svog sina, Ikara, za koga je načinio i pripremio manji par krila. "Leti, dragi sine", reče mu on, "uvek srednjim putem, da ti krila, ako letiš suviše nisko, ne otežaju od vlage i ne odvuku te u talase, ili da se ne zapale  iznenada ako se suviše visoko vineš u vazdušne regione, pa ti ona dospeju suviše blizu sunčevim zracima,. Leti vazduhom između sunca i vode, sledeći stalno moj trag." Sa tim opomenama Dedal prčvrsti par krila na leđa sinu; ali starcu, dok je to činio, ruka ipak zadrhta i suza puna strepnje kanu mu na ruku, Zatim zagrli dečaka i poljubi ga, poslednji put.

Tada se obojica podigoše na krilima. Otac je leteo napred, brižan kao ptica koja svoj nežni porod prvi put izvodi iz gnezda. Ipak je mahao krilima smišljeno i vešto da bi i sin to naučio, a s vremena na vreme osvrtao se da vidi kako sin leti.

U početku je išlo sasvim dobro. Ubrzo im se ostvo Sam ukaza s leve strane, a zatim preleteše ostrva Del i Par. Videše kako iščezavaju još mnoge obale, a tada dečak Ikar, stekavši pouzdanje srećnim letenjem, napusti svoga oca i vođu i u smeloj razdraganosti uputi se na krilima ka višoj oblasti. Ali, užasna kazna nije izostala. Blisko sunce svojim suviše snažnim zracima razmekša vosak koji je spajao krila, i pre nego što je Ikar primetio, krila se razvezaše i smakoše sa oba ramena. Nesrećni mladić još je mlatarao golim rukama, ali više nije mogao da zahvata vazduh, i odjednom se sruši u dubinu. Na usnama mu je bilo ime očevo, koga je dozivao upomoć, ali pre nego što ga je mogao i izgovoriti, progutali su ga plavi morski talasi. Sve se to dogodilo tako brzo da Dedal, osvrnuvši se ponovo za sinom, kao što je to radio s vremena na vreme, ništa nije ni opazio. "Ikare, Ikare!" - dozivao je on neutešno kroz prazan vazdušni prostor, "gde da te tražim?" Najzad prestrašen ispitivački pogled uperi naniže i primeti kao na vodi plovi perje. Slete tada i, skinuvši krila, pođe neutešan tamo-amo obalom, na koju su uskoro morski talasi izbacili leš njegovog nesrećnog sina. Ubijeni Tal bio je sada osvećen. Unesrećeni otac postara se za pogreb sinu. Tlo na koje se on spustio i gde je leš njegovog sina izbačen na obalu bilo je ostvor. Za večni spomen na taj žalosni događaj ostrvo je dobilo ime Ikarija.

Kada je Dedal sahranio sina, pošao je sa toga ostva na veliko ostrvo Siciliju. Tu je vladao kralj Kokal. Kao nekada na Kritu kod kralja Minoja, tako je i ovde sada naišao na gostoljubiv prijem, a njegova umetnost zadivljavala je stanovnike ostrva. Još dugo posle njega  pokazivali su tu jedno veštačko jezero koje je on iskopao i iz koga se u obližnje more ulivala široka reka. Na najstrmenitijoj steni, koja se nije mogla osvojiti, i gde je izgledalo da jedva ima mesta za nekoliko drveta, podigao je utvrđenje i do njega sproveo tako uzan i zavojit put da je za odbranu utvrđenja bilo dovoljno tri do četiri čoveka. Ovu neosvojivu tvrđavu izabrao je kralj Kokal za rinicu svoga blaga. Treće delo Dedalovo na Siciliji bilo je uređenje jedne duboke špilje. Tu je sa toliko veštine hvatao paru  podzemne vatre da je čoveku boravak u pećini koja je inače bila vlažna, bio ugodan kao u kakvoj smlačenoj sobi, a telo mu se oblivalo lekovitim znojem, pri čemu toplota nije bila preterana. Dedal je proširio i Afroditin hram na predgorju Eriksa iposvetio boginji zlatno saće, koje je bilo izrađeno veoma vešto i neverovatno ličilo na pravo pčelinje saće. 

Ali, kralj Minoj, čije je ostvro neimar nekada krišom napustio, sazna da je Dedal pobegao na Siciliju, i odluči da pođe u poteru za njim sa velikom vojskom. On opremi veliku flotu i pođe sa Krita u Agritent. Tu iskrca svoje ratnike i posla izaslanike kralju Kokalu tražeći da mu preda begunca. Kokal se razljuti na stranog tiranina zbog ove najezde, pa potraži puta i načina da ga uništi. Pretvaraše se kao da je potpuno pristao na zahteve Krićanina, obećavši da će mu u  svemu izići u susret, i u tu svrhu pozva ga na sastanak. Minoj dođe, i Kokal ga došeka vrlo gostoljubivo. Toplo kupatilo trebalo je da ga okrepi od teškoga puta. Ali, dok je Minoj sedeo u kadi, Kokal naredi da se ona zagreva sve dok se Minoj ne udavi u ključaloj vodi. Onda sicilijanski kralj preda Krićanima koji su došli sa Minojem njegov leš, tvrdeći da se kralj prilikom kupanja okliznuo i pao u vrelu vodu. Minoja njegovi ratnici sahraniše kod Agrigenta uz velike počasti i nad njegovim grobom sagradiše otvoren hram posvećen Afroditi. Dedal je kod kralja Kokala ostao u neprekinoj milosti, vaspitao mnoge slavne umetnike, i postao osnivač umetnosti na Siciliji. Ali, otkako mu se sin Ikar srupio, nikada više nije bio srećan; i dok je zemlji koja mu je pružila utočište delima stvorenim svojom rukom davao veseo i nasmejan izgled, sam je preživljavao brižnu i tužnu starost. Umro je na ostvu Siciliji, i onde je i sahranjen.